Ivo Andrić, Ex Ponto ( IV)

Dok sam ja spavao pala je kiša.

Sad je nebo svijetlo i puno mrkih pocijepanih oblaka. Stabla su tamna. Šum je zamukao. Krenu se kratak, lagan vjetar i donese miris zovike koja cvate u komšiluku.

Po obroncima slaze rudari sa svojim malim svjetiljkama koje čine oko njih drhtav krug svjetla.
Mislio sam da je to mučan san što me probudio. Ali nije. Na javi kao i u snu glasno i razgovijetno moje to srce meni govori; treba umrijeti, treba umrijeti!
Tražim utjehu, dozivam jednu nadu, ali moje na smrt suđeno srce ponavlja svoju strašnu priču.

Ni u čem se ne opaža apsurdnost današnjeg društvenog položaja kao kad se radi o hljebu i ženi.

I baš to, da u pitanjima uređaja tih dvaju uvjeta ljudskog opstanka vlada toliki nered i nepravda je dokaz kako je društvo neizlječivo bolesno.

Ivo Andrić: Ljude je mnogo lakše prevariti i oštetiti vešto poređanim istinama

Vojnicima, bolesnicima, zatvorenicima posete su drage i uvek dobrodošle; stoga čeznu za njima kao i za lekom i hranom.

Razumeli smo se, iako  se nismo mogli razumeti.

Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito ispred tebe, zamisliš za trenutak ispružene, neme i nepomične - u vodoravnom položaju - i ti ćeš se osloboditi teškog sećanja straha pritiska koje ti sada dolazi od njegovih reči i postupaka.

Ivo Andrić, Ex Ponto (I): Je li vam se dogodilo da vam uzmu sve - a šta se čovjeku ne može uzeti ?

Kada umrem, zapišite slobodno da sam u poslednjem trenutku - žmurio.

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to da sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. (Ivo Andrić)

Sramotićeš se dok si živ. Prilike za to ćeš imati uvek. Svet  će ti je pružati dovoljno, ali i kad to ne bude, ti ćeš se sam potruditi da je nađeš.

Posrnićete ali nećete pasti; a ako se desi - izuzetan slučaj - baš i da padnete, nećete se pobreditinego ćete čim se pridignete, produžiti mirno i bodro svoj put. Različiti ste od svega oko sebe, sve vam preti, sve vas ugrožava, ali vam se ne može ništa zlo nanetiniti nepopravljivo desiti, jer u vama od začetka živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje.

Samo ćete celog veka, sve do poslednjeg dana, patiti zbog neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni.

Tako se može reći, da vam je kroz sve mene i obrte dugog života dvoje osigurano: duga patnja i sigurna pobeda.

To je nada, neodređena i bezizgledna nada, koj a nas više muči boli nego što nas teši i krepi, a koja nas nikada ne napušta.

Ex ponto (Ivo Andrić)

I

Je li vam se ikad dogodilo da, bačeni iz kolosijeka, rečete svagdašnjici: zbogom i da se vinete, nošeni strašnim vihorom, zaprepašteni kao onaj kome se tlo izmiče?

Je li vam se dogodilo da vam uzmu sve — a šta se čovjeku ne može uzeti?

— i da vam na dušu polože tešku odurnu ruku i da vam uzmu radost i vedrinu slobodna duha; i sama srčanost, koja ostaje kao posljednji očajni dar sudbine, da vam uzmu i da učine od vas nijemo prezavo ropče?

Raznoliki su i mnogi bolovi koji zadešavaju ljude na ovoj zemlji, gdje se »ljepšom dušom dublje jeca«, ali kog je jedan samo od ovih istinskih velikih bolova zadesio, brat je moj i prijatelj!

Mudrolije: Gubiti je strašno sve dok se ne izgubi sve, tada osetimo lakoću kojoj nema imena

Nikada žena ne govori o ljubavi sa nekim ko joj se ne sviđa kao čovek. (Dučić)

Zaljubljen čovek (muškarac) je slab. O n postaje svirep i sebičan, analitik i sitničar.

Velike zvezde vide se samo u sutonu da, a velike ljubavi samo u sutonu sreće.

Smeši se - sutra će biti gore.

Gubiti je strašno sve dok se ne izgubi sve, tada osetimo lakoću kojoj nema imena ... (I. Andrić)

Lepšom se dušom - dublje jeca.

Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoj evolje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nostiti identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga: BITI ČOVEK.  (I. Andrić)