Kada umrem, zapišite slobodno da sam u poslednjem trenutku - žmurio.
Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to da sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. (Ivo Andrić)
Sramotićeš se dok si živ. Prilike za to ćeš imati uvek. Svet će ti je pružati dovoljno, ali i kad to ne bude, ti ćeš se sam potruditi da je nađeš.
Posrnićete ali nećete pasti; a ako se desi - izuzetan slučaj - baš i da padnete, nećete se pobreditinego ćete čim se pridignete, produžiti mirno i bodro svoj put. Različiti ste od svega oko sebe, sve vam preti, sve vas ugrožava, ali vam se ne može ništa zlo nanetiniti nepopravljivo desiti, jer u vama od začetka živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje.
Samo ćete celog veka, sve do poslednjeg dana, patiti zbog neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni.
Tako se može reći, da vam je kroz sve mene i obrte dugog života dvoje osigurano: duga patnja i sigurna pobeda.
To je nada, neodređena i bezizgledna nada, koj a nas više muči boli nego što nas teši i krepi, a koja nas nikada ne napušta.
Ex ponto (Ivo Andrić)
I
Je li vam se ikad dogodilo da, bačeni iz kolosijeka, rečete svagdašnjici: zbogom i da se vinete, nošeni strašnim vihorom, zaprepašteni kao onaj kome se tlo izmiče?
Je li vam se dogodilo da vam uzmu sve — a šta se čovjeku ne može uzeti?
— i da vam na dušu polože tešku odurnu ruku i da vam uzmu radost i vedrinu slobodna duha; i sama srčanost, koja ostaje kao posljednji očajni dar sudbine, da vam uzmu i da učine od vas nijemo prezavo ropče?
Raznoliki su i mnogi bolovi koji zadešavaju ljude na ovoj zemlji, gdje se »ljepšom dušom dublje jeca«, ali kog je jedan samo od ovih istinskih velikih bolova zadesio, brat je moj i prijatelj!
