Ovde odloimke može razumeti, uglavnom, onaj koji je pročitao knjigu i setio se scena koje prethode ovim rečenicama... oni koji nisu pročitali pomisliće da su ovo nepovezane rečenice ...
Toplo preporučujem ovu knjigu , ako želite da se od srca i onako na glas nasmejete i svojim sličnim situacijama i Aninim opisima onoga što joj se događa...
Moja bakuta najviše voli TANJUG A. Ona je godinama mislila da je taj TANJUG apsolutno najbolji jugoslovenski novinar. »Kako samo uspeva da stigne na toliko
rnesta odjedanput?« — pitala se svakog jutra.
Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadest ili pedeset šest godina!
Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zrikale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perike sa loknama boje zlata u robnoj kući, ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno – bile su to prave klinke od sedamdeset dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio sa vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono 8 banki!
Opa!
A vi se još pitate da li je 1900. i neke trebalo da popustite jednom putujućem glumcu i dozvolite mu da vas poljubi, pitate se i pitate, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete papuče, a vi opet ništa!), oblačite se onako još spvajući i ložite peć, pa ronite kroz jutarnji smog da kupite kilo polubelog, paklo butera, jogurt, kifle, mortadelu... – a tamo vec 8 banki, a još niste načisto da li je trebalo dozvoliti onom putujućem glumcu da vas coki, ili nije?
Moja bakuta najviše voli TANJUG A. Ona je godinama mislila da je taj TANJUG apsolutno najbolji jugoslovenski novinar. »Kako samo uspeva da stigne na toliko
rnesta odjedanput?« — pitala se svakog jutra.
Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadest ili pedeset šest godina!
Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zrikale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perike sa loknama boje zlata u robnoj kući, ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno – bile su to prave klinke od sedamdeset dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio sa vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono 8 banki!
Opa!
A vi se još pitate da li je 1900. i neke trebalo da popustite jednom putujućem glumcu i dozvolite mu da vas poljubi, pitate se i pitate, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete papuče, a vi opet ništa!), oblačite se onako još spvajući i ložite peć, pa ronite kroz jutarnji smog da kupite kilo polubelog, paklo butera, jogurt, kifle, mortadelu... – a tamo vec 8 banki, a još niste načisto da li je trebalo dozvoliti onom putujućem glumcu da vas coki, ili nije?
Dasa goviri engleski ao prpitomljeni orangutan
... pa natrag u binker na ćorenje...
... najbezveznija krpa na lešu od neke francuske manekenke...
... dok se pomoću kašike za cipele budete uvlačile u prošlogodišnji kupaći...
***
U stvari, jedanput sam htela da kao napustim taj svet i pođem tako sa izvesnim deda Drljom Alasom njegovom apatinskom šikljom niz Dunav, prema Crnom moru. I šta se dešava? Naiđe neki gliser »Kris-kraf« dole iza mosta, podiže čudo jedno od talasa i mi ti se lepo potopismo!Čabar.
Tako se nismo ni ulili u Crno more, kao što smo nameravali ...
***
— U stvari — rekoh — trebalo bi da čovek odapne i pre nego što počne sa ukopavanjem vlastite ličnosti, na časnu reč! šta ima da čeka?Da mu ispadnu zubi od starosti? Da ocelavi? Da dobije bore? Da postane maser, da drži dijete; da liči na staru, tvrdo kuvanu kokošku, šta li?
Mogla bih se kladiti u šta god hoćete da ću, kada nafuram trideset i devet godina, sama sebi govoriti da su to najbolje godine za jednu ženu, ali te (pardon!), ali vas upozoravam da me podsetite na to šta sam danas rekli i da mi kažete, kao boga vas molim, da to više nisam već neka veoma sigurna i odnegovana damaa kojoj ne treba verovati, jer se suviše viđa po koncertima, otvaranjima izložbi, frizerajima, saunama, jasminima, festivalima, balovima, izborima ovoga ili onoga, konjskim trkama, buticima, modnim revijama za nastupajuću zonu i svim ostalim mestima koja pomažu da život prođe savršeno ugodno i još savršenije beznačajno...
***
... čitava vaša leđa stajala su mu u šaku, a sva kosa u levu nozdrvu...... nedomujica
... živim u jednoj krajnje dosadnoj familiji...
... Šta znači odrasti? ići neprestano ulicom kao da si negde zadocnio...
... samo sam kao sedela i buljila u one proklete jednačine, gde ništa nije bilo poznato sem posca udžbenika, a i on u okviru svoje familije...
... najradije bi se uvukla u rernu našeg šporeta...
... nije to bila seksualna privlačnost i ti fazoni, jednostavno kao da ste izlazeći iz škole susreli, sasvim slučajno, starijeg brata koga niste videli jedno osamdeset godina. Tako nekako.
I taman zakoračim, onako smrtonosno namirisana, na prvi stepenik kad maman pljusne za mnom vodu iz čaše, baš kao što je činila nekad davno, kada sam polagala maturu - šta se dešava: okliznem se, naravski, i ljosnem svom dužinom preko one silne poplave! Posle su me pola sata sakupljali po parteru i lepili selotejopom, časna reč! Šta da se radi? - od Černiševskog.
...Posledica domaćeg vaspitanja. Prećiću na "ti" kad stvari sazru... (situacija kada joj se udvara prilično stariji od nje)
... ploča koja od silne izlizanosti, počinje da svira i sa druge strane ...
... polse im dofuraju "sunca tatina"...
...bila sam nešto kao zaljubljena dva i po puta u životu...
... kada ga vidim, kao da me je neko opalio u pleskus...
... (ne dopada joj se neki tip) najpre zbog toga što uopšte nema ukusa, jer me ne voli...
... čovek oseća da bi ga takav tip ostavio na klackalici, baš kad je sasvim gore u vatduhu a oni dole na zemlji...
... priflasterišu se istog časa za moj životni optimizami šta? Grebu se za smisao...
... taj bi i od Merilin Monro napravio homoseksualca...
... i uputih se u ulicu u koju sam upravo upadala, negde u visini Novog Zeladna...
... izgledao je kao putujuća ekspozitura Narodne banke...
... strpljivi kao krave...
... bilo je u njegovom glasu nečega što me je teralo da ga ujedem za nogu...
... znate već oni tipovi kojimamirno možete da priđete i da okažete prstom na stomak, pa kažete: Sram te bilo, što ne vratiš deci fudbal.
... kako da postanem degustator cigatreta...
... mama je izigravala kockucu leda...
... gde je ostala velika praznina, pošto nam je svima pao kamen sa srca...
... umesto naočara imao dve veličanstvene lupe...
... moja baka je godinama mislila da je Tanjug naš najbolji novinar i pitala se akko može na toliko mesta da stigne istovremeno...
***
Beograd je izmislio i sastavljanje nepoznatih stole u »Dva jelena«, kada se brkati ljudi najpre vređaju tuku, a zatim cmaču svojim masnim brkovima ravno usta, oduševljeni što su živi i što nisu u ćorci ili u Ko zna zašto, Beograd je izmislio da se tom prilikom pevajuruske pesme (čovek bi se mogao zakleti da široka ruska stepa počinje odmah iza podzemnog na Terazijama).
Beograd je izmislio prepune kafane u podne, i to radno vreme, kada ceo grad pije kofijanović u ogromnim količinama, liže sladoled i ogovara vladu kako šta ne ume da organizuje kako valja, a Nemci izgubili rat, pa opet žive bolje!
***
Zbog toga, slatke moje Beograđankice, prodajte što skuplje možete svoj jedini beznačajni životić. Zabavljajte se do izbezumljenja, nervirajte sve njih — buduće spavače, dok ne izlude! Tražite nemoguće!
Kezite im se pravo u lice dok budu tražili tajnu nove kopče na grudnjaku!
Uživajte u tome kako im se tresu ruke, kako foliraju da im nije ni do čega, a u stvari ne umeju da otkopčaju. Ne otkrivajte im sistem, neka se muče — ionako ćete sve posle platiti po hiljadu puta.
Terajte ih da idu na rukama, da šene, da se tuku sa dripcima zbog vas, neka im propadaju kartom za premijere jer vam se baš tada, kao, ne ide u pozorište. Budite hiroviti: neka lipšu, neka izgube posao, neka propadnu na svim ispitima, neka ih đavo nosi, jer sve ćete vi to posle platiti, i te kako platitil
Eskivirajte ih baš u onom trenutku kada, posle ne znam koliko muka, najzad pozajme neku bednu gajbu i kad im padne mrak na oči; kažite da vam se baš te večeri gledaju izlozi ili kakvu sličnu glupost, vraćajte nedodirnute kijevske kotlete po otmenim mestima, odvojite ih od najboljih drugara, pravite budalu od njih, tražite da zbog originalnosti naglavačke skaču u fontanu baš onda kada obuku svoja najnovija odela, a ako ne budu hteli da skaču — proglasite ih malograđanima, naterajte ih da zajedno s vama trče bosi po aprilskoj kiši, jer posle nikada, ah' nikada, nećete trčati po mlakim lokvama bosi i mladi i ludi, videćete — dabogda crkla ako ne vidite!
***
Stari Čehov je bio u pravu"Pištolj koji visi na zidu u prvom činu, mora da opali u poslednjem."
Beleške jedne Ane, Momo Kapor [2]
No comments:
Post a Comment