Ivo Andrić, Ex Ponto ( IV)

Dok sam ja spavao pala je kiša.

Sad je nebo svijetlo i puno mrkih pocijepanih oblaka. Stabla su tamna. Šum je zamukao. Krenu se kratak, lagan vjetar i donese miris zovike koja cvate u komšiluku.

Po obroncima slaze rudari sa svojim malim svjetiljkama koje čine oko njih drhtav krug svjetla.
Mislio sam da je to mučan san što me probudio. Ali nije. Na javi kao i u snu glasno i razgovijetno moje to srce meni govori; treba umrijeti, treba umrijeti!
Tražim utjehu, dozivam jednu nadu, ali moje na smrt suđeno srce ponavlja svoju strašnu priču.

Ni u čem se ne opaža apsurdnost današnjeg društvenog položaja kao kad se radi o hljebu i ženi.

I baš to, da u pitanjima uređaja tih dvaju uvjeta ljudskog opstanka vlada toliki nered i nepravda je dokaz kako je društvo neizlječivo bolesno.

Ivo Andric, citati: Još danas i sutra! Ima ih koji neće ni toliko živeti. ( Ex Ponto III)

Vojnicima, bolesnicima, zatvorenicima posete su drage i uvek dobrodosle; stoga čeznu za njima kao za lekom.

Razumeli smo se, iako se nismo mogli sporazumeti.

Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito isored tebe, zamisliš za trenutak ispružene, neme i nepomične - u vodoravnom položaju - i ti ćeš se osloboditi osećanja straha, pritiska koje ti sada dolazi od njegovih reči i postupaka.

Ljude je mnogo lakše prevariti i oštetiti vešto poređanim istinama.

Ivo Andrić, Ex Ponto (II): Kad jednom izgubimo sve onda osjetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola

Kad sam se već drugi dan vozio (u osjećaju kome nema imena, gdje bol prelazi u tupost, kao žar usijana željeza u bjelinu) ušao je u moj kupe jedan svećenik. Čvrst i mlad čovjek. On je govorio sa suputnicima. Ja sam šutio.

Njihovi su odgovori bili glupi. On se razljutio i ućutao.

Najednom se okrenu meni: »Vas mora, gospodine, da tišti neka velika žalost!« Odgovorio sam neodređeno i kratko. Ućutali smo i ubrzo se rastali.

Šta li je taj čovjek vidio na mom licu? I šta li ga je gonilo da protiv konvencionalne diskrecije i uljudnosti učini takvu grešku?

Sigurno je da mnogi ljudi cijelog svog života i ne slute kako nesrećnih ljudi ima na svijetu.

Evo sam dvadeset i jedan dan slobodan i bez prestanka sam. 

Neprestano promatram pupanje, i cvat a ipak se ne mogu oteti da mislim o ljudima. Jutros, na suncu, dođe mi sva ljudska istorija kao jedan pokolj nevinih, kao crni kovčeg kom je ključ bačen u more. I radi istog Hrista prvi koji su poginuli bili su nevini.

Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju, kad bol zaboli odveć, onda se u meni duša okrene, ispuni me prkos i drska zlobna ravnodušnost i crni ponos onih koji odviše pate. 

Ivo Andrić, Ex Ponto (I): Je li vam se dogodilo da vam uzmu sve - a šta se čovjeku ne može uzeti ?

Kada umrem, zapišite slobodno da sam u poslednjem trenutku - žmurio.

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to da sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. (Ivo Andrić)

Sramotićeš se dok si živ. Prilike za to ćeš imati uvek. Svet  će ti je pružati dovoljno, ali i kad to ne bude, ti ćeš se sam potruditi da je nađeš.

Posrnićete ali nećete pasti; a ako se desi - izuzetan slučaj - baš i da padnete, nećete se pobreditinego ćete čim se pridignete, produžiti mirno i bodro svoj put. Različiti ste od svega oko sebe, sve vam preti, sve vas ugrožava, ali vam se ne može ništa zlo nanetiniti nepopravljivo desiti, jer u vama od začetka živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje.

Samo ćete celog veka, sve do poslednjeg dana, patiti zbog neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni.

Tako se može reći, da vam je kroz sve mene i obrte dugog života dvoje osigurano: duga patnja i sigurna pobeda.

To je nada, neodređena i bezizgledna nada, koj a nas više muči boli nego što nas teši i krepi, a koja nas nikada ne napušta.

Ex ponto (Ivo Andrić)

I

Je li vam se ikad dogodilo da, bačeni iz kolosijeka, rečete svagdašnjici: zbogom i da se vinete, nošeni strašnim vihorom, zaprepašteni kao onaj kome se tlo izmiče?

Je li vam se dogodilo da vam uzmu sve — a šta se čovjeku ne može uzeti?

— i da vam na dušu polože tešku odurnu ruku i da vam uzmu radost i vedrinu slobodna duha; i sama srčanost, koja ostaje kao posljednji očajni dar sudbine, da vam uzmu i da učine od vas nijemo prezavo ropče?

Raznoliki su i mnogi bolovi koji zadešavaju ljude na ovoj zemlji, gdje se »ljepšom dušom dublje jeca«, ali kog je jedan samo od ovih istinskih velikih bolova zadesio, brat je moj i prijatelj!