Razumeli smo se, iako se nismo mogli razumeti.
Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito ispred tebe, zamisliš za trenutak ispružene, neme i nepomične - u vodoravnom položaju - i ti ćeš se osloboditi teškog sećanja straha pritiska koje ti sada dolazi od njegovih reči i postupaka.
Ljude je mnogo lakše prevariti i oštetiti vešto poređanim istinama.
Ona kojoj pođe za rukom da se otme i pokaže sa kao nepripitomljiva, ta ostaje izvan društva i njegovih zakona, pa ma kakva ona inače po sebi bila.
Dok je dete, ona je detinjstvo i sva draž detinjstva; kad je ljubav, onda je vsa samo sila i lepota ljubavi; kad zamrzi, onda je mržnja ne zna za druge zakone do one koji vode i pokreću lavine, vatru ili poplavu; dok boluje, dotle samo bolest i bol i strah od smrti i borba protiv nje bez sećanja na sve što je bilo pre bolesti i što bi moglo biti posle ozdravljenja.
Samo se radom ili hrabrošću može postići igled među ljudima, prisiliti ih ne da vas vole i nagrade, ali svakako da vas cene i poštuju.
Žena se zamori da bude čoveku prijatelj.
Kome treba ovaj bol?
U čoveku postoji nepoznata ali ograničena količina čežnje koja teži da se utroši i koja se već prema prilikama, vezuje za ljude ili stvari, zemlje, ideje ili verovanja.
Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanađanske lađe: I am alone. Ali ja sam i bez devize.
U nas je čet tip čoveka koji misli da je svađa - akcija, a grubost isto što i energija, da naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarac, da je svaka uzdržljivost u govoru - slabost, a svaki pokušaj predviđanja - danguba; ukratko da se tzv. životna borba sastoji od neprestanog i naizmeničnog laveža i režanja.
Čuvajet se prvih večernjih časova kad se smenjuju dan i noć, sjaj sunca i belsak našeg ljudskog osvetljenja. To su trenuci kad se čine pogrešni koraci kad niču izdajnički osmesi i padaju pogubne reči.
Znakovi kraj puta
No comments:
Post a Comment