Paulo Koeljo... ali uvek nastupi jedan trenutak, kada čovek mora da pogleda istini u oči

Ne mogu da se setim iz koje knjige sam prepisala ove sjajne  rečenice još divnih dana 30. 11 1998. Molim čitaoca ako ih prepozna, da nam napiše o kom se delu radi. Hvala Vam unapred.

   Nisam ni ja osuđen da uvek stignem nadomak ostvarenja, ali da nikada ne prekoračim liniju cilja?
Možda je Bog toliko okrutan da mi dopušta da vidim palme na obzorju, samo da bi me umorio žeđu usred pustinje?
   Dugo mi je trebalo da shvatim da to nije baš tako. Postoje stvari koje se smeštaju u naš život da bi nas vratile na pravi put naše Lične legende. Druge iskrsavaju zato da bismo mogli da primenimo usvojena znanja. I na posletku, neke se javljaju, zato da bi nas nečemu nauile.
Te poruke moraju biti povezane sa bolomi patnjom; dovoljni su disciplina u budućnost.
Iako je to stanje postalo značajna blagodet u mom životu, nisam uspevao da razumem pojedine teške trenitke kroz koje sam prošao, bez obzira na svoju disciplinu i budnost.

Simon De Bovoar [Simone de Beauvoir ]: Uspomene lepo vaspitane devojke III

- Da ostanem ista, žrtva istih navika, iste dosade, nikada ne bih uspela da stvorim neko delo. Ne, nigde svetlosti. Prvi put u životu sam mislila da je bolje biti mrtav nego živ.

- Tajna sreće i vrhunac umetnosti je da živiš kao svo ostali, a da ipak ne budeš kao svi.
- Nikada neću voleti nikog drugog, ali je ljubav među nama nemoguća.

- Deset puta sam pročitala prve reči. Da li se to tebe tiče?
One su jasno stavljale do znanja da je Žaku stalo do mene, više nego što je to ikada pokazao. Ali je nešto drugo padalo u oči: on me nije voleo, jer ne bi zapao u takvu utučenost. Brzo sam se pomirila s tim; moja zabluda beše očogledna; nemoguće je pomiriti ljubav i nemir. Žak je pozivao da uvidim šta je istina; razgovori udvoje ispo svetiljke, jorgovani i ruže, to nije bilo za nas...