Ne mogu da se setim iz koje knjige sam prepisala ove sjajne rečenice još divnih dana 30. 11 1998. Molim čitaoca ako ih prepozna, da nam napiše o kom se delu radi. Hvala Vam unapred.
Nisam ni ja osuđen da uvek stignem nadomak ostvarenja, ali da nikada ne prekoračim liniju cilja?
Možda je Bog toliko okrutan da mi dopušta da vidim palme na obzorju, samo da bi me umorio žeđu usred pustinje?
Dugo mi je trebalo da shvatim da to nije baš tako. Postoje stvari koje se smeštaju u naš život da bi nas vratile na pravi put naše Lične legende. Druge iskrsavaju zato da bismo mogli da primenimo usvojena znanja. I na posletku, neke se javljaju, zato da bi nas nečemu nauile.
Te poruke moraju biti povezane sa bolomi patnjom; dovoljni su disciplina u budućnost.
Iako je to stanje postalo značajna blagodet u mom životu, nisam uspevao da razumem pojedine teške trenitke kroz koje sam prošao, bez obzira na svoju disciplinu i budnost.
Božji naum, ne slaže se baš uvek sa onim što mi jesmo ili osećamo, ali jemčim, da On uve ima neki razlog za to.
Tako je i dušama - kao potocima i biljkama - potrebna drugačija vrsta kiše: nada, vera, razlog za život. Kad toga nema, sve u toj duši zamire i mre, čak i kada telo nastavlja da živi; a ljudi tada mogu da kažu:" Ovde, u ovom telu, nekada je bio čovek."
Čoveku nije dato da se bori protiv svoje sudbine - on je već pokušao da se bori i iizgubio je.
"Čovek je rođen da izneveri svoju sudbinu". Bog je nametao ljudskim srcima samo nemoguće zadatke. "Zbog čega?"
Otkrio sam kako je sve jednostavno - samo treba imati hrabrosti.
"Ali niko ne sme izgubiti iz vida ono što želi. Čak i kada - u izvesnim trenucima - poveruje da su svet i drugi jači od njega. Evo u čemu je tajna: ne treba odustajati.
Svaki čovek ima prava da sumlje u zadatak, i da ga s vremena na vreme zanemari; jedina stvar koju ne sme da učini, to je da ga zaboravi. Ko ne smumlja u sebbe, taj je nedostojan, jer slepo veruje u svoju sposobnost i greši iz oholosti. Blagosloven je onaj koji prolazi kroz trenutke neodlučnosti.
Ali reč je uspevala da uništava bez tragova. A plašim se samo dve stvari: Gospoda i samoga sebe.
To je soboda: osećati ono što srce želi, nezavisno od tiđeg mičljenja.
Gospod sluša molitve onih koji se mole da zaborave mržnju. Ali oglušuje se o one koji hoće da pobegnu od ljubavi.
Onda nešto uči. U ovom času, mnogi ljudi već odustaju od života. Ne sekiraju se, ne plaču, samo čekaju da prođe vreme. Ne prihvataju životne izazove, a životih sve više izaziva. Tebi sad preti ta opasnost; odupri joj se,suoči se sa životom, ali nemoj da odustaješ.
Svaki čovek shvata kada se nalazi u opasnosti; počinje neobično da se ponaša, da sluti, da njuči nešto u vazduhu. I pakušava samog sebe da zavara, jer misli da neće uspeti da se suoči sa situacijom. Oni su se zavaravali sve do sada, ali uvek nastupi jedan trenutak kada čovek mora da pogleda istini u oči.
Uživaj u svakom trenutku, da se posle ne bi pokajao ili osećao da si protraćio svoju mladost. U svakom životnom dobu Bog zadaje čoveku one brige, koje mu sleduju.
Ne postoji jedna šansa! Gospod pruža ljudima mnoge šanse.
Nisam ni ja osuđen da uvek stignem nadomak ostvarenja, ali da nikada ne prekoračim liniju cilja?
Možda je Bog toliko okrutan da mi dopušta da vidim palme na obzorju, samo da bi me umorio žeđu usred pustinje?
Dugo mi je trebalo da shvatim da to nije baš tako. Postoje stvari koje se smeštaju u naš život da bi nas vratile na pravi put naše Lične legende. Druge iskrsavaju zato da bismo mogli da primenimo usvojena znanja. I na posletku, neke se javljaju, zato da bi nas nečemu nauile.
Te poruke moraju biti povezane sa bolomi patnjom; dovoljni su disciplina u budućnost.
Iako je to stanje postalo značajna blagodet u mom životu, nisam uspevao da razumem pojedine teške trenitke kroz koje sam prošao, bez obzira na svoju disciplinu i budnost.
Božji naum, ne slaže se baš uvek sa onim što mi jesmo ili osećamo, ali jemčim, da On uve ima neki razlog za to.
Tako je i dušama - kao potocima i biljkama - potrebna drugačija vrsta kiše: nada, vera, razlog za život. Kad toga nema, sve u toj duši zamire i mre, čak i kada telo nastavlja da živi; a ljudi tada mogu da kažu:" Ovde, u ovom telu, nekada je bio čovek."
Čoveku nije dato da se bori protiv svoje sudbine - on je već pokušao da se bori i iizgubio je.
"Čovek je rođen da izneveri svoju sudbinu". Bog je nametao ljudskim srcima samo nemoguće zadatke. "Zbog čega?"
Otkrio sam kako je sve jednostavno - samo treba imati hrabrosti.
"Ali niko ne sme izgubiti iz vida ono što želi. Čak i kada - u izvesnim trenucima - poveruje da su svet i drugi jači od njega. Evo u čemu je tajna: ne treba odustajati.
Svaki čovek ima prava da sumlje u zadatak, i da ga s vremena na vreme zanemari; jedina stvar koju ne sme da učini, to je da ga zaboravi. Ko ne smumlja u sebbe, taj je nedostojan, jer slepo veruje u svoju sposobnost i greši iz oholosti. Blagosloven je onaj koji prolazi kroz trenutke neodlučnosti.
Ali reč je uspevala da uništava bez tragova. A plašim se samo dve stvari: Gospoda i samoga sebe.
To je soboda: osećati ono što srce želi, nezavisno od tiđeg mičljenja.
Gospod sluša molitve onih koji se mole da zaborave mržnju. Ali oglušuje se o one koji hoće da pobegnu od ljubavi.
Onda nešto uči. U ovom času, mnogi ljudi već odustaju od života. Ne sekiraju se, ne plaču, samo čekaju da prođe vreme. Ne prihvataju životne izazove, a životih sve više izaziva. Tebi sad preti ta opasnost; odupri joj se,suoči se sa životom, ali nemoj da odustaješ.
Svaki čovek shvata kada se nalazi u opasnosti; počinje neobično da se ponaša, da sluti, da njuči nešto u vazduhu. I pakušava samog sebe da zavara, jer misli da neće uspeti da se suoči sa situacijom. Oni su se zavaravali sve do sada, ali uvek nastupi jedan trenutak kada čovek mora da pogleda istini u oči.
Uživaj u svakom trenutku, da se posle ne bi pokajao ili osećao da si protraćio svoju mladost. U svakom životnom dobu Bog zadaje čoveku one brige, koje mu sleduju.
Ne postoji jedna šansa! Gospod pruža ljudima mnoge šanse.
Tog trenutka, Bog izaziva čoveka da Mu se suprotstavi i da odgovori na Njegovo pitanje: “ Zašto si se tako grčevito uhvatio za jedan život koji je toliko kratak i ispunjen patnjom? Koji je smisao tvoje borbe?”
Tada se čovek, koji ne umije da odgovori na to pitanje, miri sa sudbinom.
Neki drugi, pak, koji traga za smislom života, zaključuje da je Bog bio nepravedan, i počinje da izaziva svoju sudbinu. U tom trenutku, s neba se spušta drugi oganj – ne onaj koji ubija, već onaj što razara stare bedeme, i pruža svakom ljudskom biću njegove prave mogućnosti. Kukavice nikad ne dopuste da njihovo srce zapali ta vatra – jedino žele da se novo stanje što pre vrati na pređašnje, da bi mogli da nastave da žive i razmišljaju na onaj način na koji su navikli.
Oni hrabri, međutim, spaljuju sve što je staro, i – čak i po cenu strašne unutrašnje patnje – napuštaju sve, uključujući i Boga, i nastavljaju napred.
Hrabri su uvek tvrdoglavi.
Sa neba, Gospod se zadovoljno smeškao – jer to je bilo upravo ono što je On želeo – da svako drži u svojim rukama odgovornost za spostveni život. uostalom, dao je svojim sinovima najveći od svih darova: sposobnost da biraju i odlučuju o svojim postupcima.
Jedino su muškarci i žene sa svetim plamenom u srcu imali hrabrosti da se suoče s Njim. I jedino su oni poznavali put povratka ka Njegovoj ljubavi, jer bi naposljetku shvatili da nesreća nije bila kazna već izazov.
No comments:
Post a Comment