Dušan Matić: Uspavanka za poginule koji nemaju više od dvadeset godina

Spavaj, 

Ko ni jedno dete živo što ne spava,

U zagrljaju zemlje,

S krticom i s korenom trava.

Dvadeset godina jedva milo si gledao

svetlost.

I više te nema.

Dvadeset godina!

A ja te video nisam nikada.

Žalim, nećeš mi verovati.

Jedanput samo da si me ljutito 

pogledao kćo prolaznika nepoznatog

koji se drsko ponaša:

Živa nit vezivala bi me za tebe.

Ovako ...

Ostaje mi da te prizivam

Za stolom, kćo dihovi što se prizivaju.

Mada znam da su to obmane puste.

Nije potrebno da zamračujem sobu,

Krv i mrak pali su nam na oči.

Ispisana je azbuka cela u mom srcu.

Govori!

Govori! 

Ruke sam svoj enaslonio na suvo drvo stola.

Govori! 

Toplote svoj eda predam tebi koji si zanavek odsutan.

Govori!

Transfuzija krvi kad bi mogla da postoji i za mrtve, evo neka otvore moje vene.

Nekć krv zastruji u tvom nepoznatom avetu.

Govori! Govori! Govori!

Milioni vas, a samo dvadeset godina života.

Dvadeset godina života, a milion leševa.

Ni gavrana nema dovoljno da nad vama kruže,

Ni suza dovoljno,

I bol je uzaludan,

I reč je svaka itrcana i štura.

Dušan Matić: Uspavanka za poginule koji nemaju više od dvadeset godina