I budan sanjam nestali san,
A srce dršće ko slabi listak
Kad jednom stigne jesenji dan.
Da l' ljubljah nekad plamene oči,
I kosu crnu, i usta ta?
O, kad to beše? Sećam se, sećam,
Od tada prođe vekova tma.
Al' onda dani vedrije sjaše,
I slađa beše sanjiva noć,
I ja sam onda drukčiji bo,
I ljubav moja, i vere moć.
I sve se sruši. Kroz život bludim
Podobno seni, hladan ko kam,
A uzdah ječi ko vetar burni
Kad jekne noću kroz srušen hram.
Il' zar da nade zasnivam nove
I hram da srušen obnavljam ja?
Prošlo je, prošlo! Svetinje neam,
A s njome nesta i vera sva.
O pesniku Milorad J. Mitrović (1866—1907)
No comments:
Post a Comment