I sve što je prošlo, neće da prizna da je prošlo, dok se dobro ne osveti onome što na njegovo mesto dolazi.
Niko je od onih što izgledaju tvrđi nego što čovjek treba da bude. Sličan kamenu, a nikom ne pada na um da zažali kamen, čak ni u trenutku kad se kotrlja u provaliju.: dolje mu neće biti gore, nego što mu je bilo gore.
Sve je to zbog ogromnog razmaka između onog što imamo i onoga što hoćemo da imamo, jer mi nijesmo ni slutili kakva je to provalija i kako je treba ispuniti prije nego se pređe.
Meni je dovoljno samo da gledam vatru, ona je kao nešto živo - jedina snaga koja nam je još uvek ostalaverna i samo dimom može da nas izda.
Mora de se ide i kad se ne zna kud. Svi tako idu, niko ne zna i niko nema vremena da čeka dok sazna.
Eto kakva je ponekad prošlost. Sačeka ljude kraj puta i prisili ih da isprave pogrešan račun. ( vratili su se na staro mesto lutajući kroz šumu)
Ni pas da zalaje, ni čovjek da lelekna. Dođe meni da leleknam pustinjom.
Zato, mislim, bolje je poslije povratka - imaćemo više vremena. Imaćemo vremena dok smo živi, a i poslije ćemo ga imati dok dojadi i dok nas sve živo zaboravi, sasvim dok nas zaboravi kao da nas nije bilona toj zemlji. Baš ne treba žaliti za vremenom; ono je prazno nešto - iz praznine u prazninu - što ravnomjerno curii curi i nikad se ne istroši. Prazno je, a ipak ima zube; možda i nema drugog osim zuba - mljacka, glođe i odnosi, a nikad ništa ne donosi - nema odakle.
Skoro da čujem kako grize, zubima od vode i vazduha, sa svakom kapljom kiše grize.
Onaj glas iz daljine iz potopljenih sela i pročlosti, sad sasvim razgovjetno doziva i pita:
Zašto smo mi to spasavali trgovce, dućane, ćifte varoške, od seljaka? ... sto je nasjelo našima da čuvaju jedinstvo... bolje bi bilo da smo se zabavili nečim drugim, vojskom, frontom, čime bilo - dok toi prođe nek se bez nas sveti ko god hoće i bez nas brani ko može.
Njegove misli su odavno bez čobana - zaboravljene.
Kkako bi bilo da je bar malo drukčije bilo sve ovo što je bilo prošlo? Nikako. Drugo se seme tu ne bi rodilo.
Nije tačno da je dim izrod vatre kao što sam ja milsio, on je samo njen plač, dvojak je to plač - jedan pri rađanju, drugi pred gašenje. I čovjek ima ta dva različita plača, i revolucija, i ogromna blatnjava kugla što je neka zvjezda bila.
Tako je svakom ko pada, pomislih da se malo opravdam, tako je i onima prije bilo. Kad se pređe neka granica u padanju, poslije više nema uspravljanja - svijet ostane zavazda nakrivljen. Tu sam negdje na toj granici, treba brzo da se zaustavim ili bar da na nešto čvrsto padnem - dosta mi je ovog rastapanja!
Lud je čini mi se inače bi mu bilo jasno da je samoća prirodno stanje stvari.
Pa i ono što je između dvije samoće, život - najviše je samoćom ispunjeno. Ponekad u društvu, u zabavi, u ljubavi, zavaravamo se za trenutak, učini nam se da nijesmo sami.
Jedino čovjek živi svojim punim vremenom, svojom voljom - ne kradu mu sate praznim pričama, ne kvare mu odluke pgađanjima, nije prisiljen da druge sluša, ni da im se suprotstavlja. Nikom ništa ne duguje, ničije mane ne vidi, niko njegove sklonosti ne zna. Može da se ispruži po zemlji, da gleda nebo i zna istinu:
on je samo senka između dvije privremenosti kojima pripada - jednoj manje, a drugoj više.
Malo dima i Jakša u njemu. Samo blijeda sličnost, uspomena, a nikada više neće biti ono što je bilo - nema povratka.
Stračno smo siti, od jada, ne od jela.
Možda mi samo ogorčenje daje snagu da živim.
Za sve što se uči, mora da se plati.
Bog ga sami i mrtva ubio, kako moga vjerovat Turčinu.
- Čovjek se hvata za slamku.
- A kad nje nema?
- I to je možda dobro.
- To što slamke nema? Može, samo ne znam kako.
- Da ga natjera da dalje pliva.
Dođu trenutci kada sami sebi izgledamo kao proklete lude kojima se život ruga. Nekda ruga, a nekad pita: Čemu se vi to nadate?
Svaka prepreka izgleda neprelazn, kad je čovjek spreman da se pred njom povuče.
To što kušam sreću, ne košta me ničega. Može samo života da me košta, ali život nije moja stvar.
Da mi je breme na leđima, ynao bih da je na leđima, pognuo bih se i lakše bi mi bilo. Ovako - breme je svuda...
Pitao se u detinjstvu šta je to sloboda. Njazad je zaključio da je to tek onako radi pjesme izmišljeno: Nije mi na um palo da će mi to jednom biti fiks ideja za koju živim i umirem.
Ti si nekakva prerušena mora ili sumlje ili si bolest volje ili đavo bi znao šta si, tek Niko Sajov nijesi.
Tako sad sam u istoj onoj koži u kojoj niko nije izdržao.
Dobro je što je najzad prošao drugi dan i što on isti nikad više neće doći da se ponovi, ali sad treba izdržati duge sate pomračine do novog dana koji ništa bolje ne obećava.
Svani, jer ako ne pitaš. Nećep imati kome.
Pri tom tumaranju (kroz šumu) da ne izludi, spasavaju privremeni ciljevi, ali čovjek koji nema malog cilja, nikada ne može da postigne da se sporo kreće.
Po leleku i prokletstvu. I ono dolje, sela i doline s pristrancima - tame se češće leleče. Ovdje samo kad je vjetar gora leleče, a dolje narod leleče i od vjetra i bez vjetra. Sve bi ovo trebalo da se zove Lelejska zemlja.
Niko je od onih što izgledaju tvrđi nego što čovjek treba da bude. Sličan kamenu, a nikom ne pada na um da zažali kamen, čak ni u trenutku kad se kotrlja u provaliju.: dolje mu neće biti gore, nego što mu je bilo gore.
Sve je to zbog ogromnog razmaka između onog što imamo i onoga što hoćemo da imamo, jer mi nijesmo ni slutili kakva je to provalija i kako je treba ispuniti prije nego se pređe.
Meni je dovoljno samo da gledam vatru, ona je kao nešto živo - jedina snaga koja nam je još uvek ostalaverna i samo dimom može da nas izda.
Mora de se ide i kad se ne zna kud. Svi tako idu, niko ne zna i niko nema vremena da čeka dok sazna.
Eto kakva je ponekad prošlost. Sačeka ljude kraj puta i prisili ih da isprave pogrešan račun. ( vratili su se na staro mesto lutajući kroz šumu)
Ni pas da zalaje, ni čovjek da lelekna. Dođe meni da leleknam pustinjom.
Zato, mislim, bolje je poslije povratka - imaćemo više vremena. Imaćemo vremena dok smo živi, a i poslije ćemo ga imati dok dojadi i dok nas sve živo zaboravi, sasvim dok nas zaboravi kao da nas nije bilona toj zemlji. Baš ne treba žaliti za vremenom; ono je prazno nešto - iz praznine u prazninu - što ravnomjerno curii curi i nikad se ne istroši. Prazno je, a ipak ima zube; možda i nema drugog osim zuba - mljacka, glođe i odnosi, a nikad ništa ne donosi - nema odakle.
Skoro da čujem kako grize, zubima od vode i vazduha, sa svakom kapljom kiše grize.
Onaj glas iz daljine iz potopljenih sela i pročlosti, sad sasvim razgovjetno doziva i pita:
Zašto smo mi to spasavali trgovce, dućane, ćifte varoške, od seljaka? ... sto je nasjelo našima da čuvaju jedinstvo... bolje bi bilo da smo se zabavili nečim drugim, vojskom, frontom, čime bilo - dok toi prođe nek se bez nas sveti ko god hoće i bez nas brani ko može.
Njegove misli su odavno bez čobana - zaboravljene.
Kkako bi bilo da je bar malo drukčije bilo sve ovo što je bilo prošlo? Nikako. Drugo se seme tu ne bi rodilo.
Nije tačno da je dim izrod vatre kao što sam ja milsio, on je samo njen plač, dvojak je to plač - jedan pri rađanju, drugi pred gašenje. I čovjek ima ta dva različita plača, i revolucija, i ogromna blatnjava kugla što je neka zvjezda bila.
Tako je svakom ko pada, pomislih da se malo opravdam, tako je i onima prije bilo. Kad se pređe neka granica u padanju, poslije više nema uspravljanja - svijet ostane zavazda nakrivljen. Tu sam negdje na toj granici, treba brzo da se zaustavim ili bar da na nešto čvrsto padnem - dosta mi je ovog rastapanja!
Lud je čini mi se inače bi mu bilo jasno da je samoća prirodno stanje stvari.
Pa i ono što je između dvije samoće, život - najviše je samoćom ispunjeno. Ponekad u društvu, u zabavi, u ljubavi, zavaravamo se za trenutak, učini nam se da nijesmo sami.
Jedino čovjek živi svojim punim vremenom, svojom voljom - ne kradu mu sate praznim pričama, ne kvare mu odluke pgađanjima, nije prisiljen da druge sluša, ni da im se suprotstavlja. Nikom ništa ne duguje, ničije mane ne vidi, niko njegove sklonosti ne zna. Može da se ispruži po zemlji, da gleda nebo i zna istinu:
on je samo senka između dvije privremenosti kojima pripada - jednoj manje, a drugoj više.
Malo dima i Jakša u njemu. Samo blijeda sličnost, uspomena, a nikada više neće biti ono što je bilo - nema povratka.
Stračno smo siti, od jada, ne od jela.
Možda mi samo ogorčenje daje snagu da živim.
Za sve što se uči, mora da se plati.
Bog ga sami i mrtva ubio, kako moga vjerovat Turčinu.
- Čovjek se hvata za slamku.
- A kad nje nema?
- I to je možda dobro.
- To što slamke nema? Može, samo ne znam kako.
- Da ga natjera da dalje pliva.
Dođu trenutci kada sami sebi izgledamo kao proklete lude kojima se život ruga. Nekda ruga, a nekad pita: Čemu se vi to nadate?
Svaka prepreka izgleda neprelazn, kad je čovjek spreman da se pred njom povuče.
To što kušam sreću, ne košta me ničega. Može samo života da me košta, ali život nije moja stvar.
Da mi je breme na leđima, ynao bih da je na leđima, pognuo bih se i lakše bi mi bilo. Ovako - breme je svuda...
Pitao se u detinjstvu šta je to sloboda. Njazad je zaključio da je to tek onako radi pjesme izmišljeno: Nije mi na um palo da će mi to jednom biti fiks ideja za koju živim i umirem.
Ti si nekakva prerušena mora ili sumlje ili si bolest volje ili đavo bi znao šta si, tek Niko Sajov nijesi.
Tako sad sam u istoj onoj koži u kojoj niko nije izdržao.
Dobro je što je najzad prošao drugi dan i što on isti nikad više neće doći da se ponovi, ali sad treba izdržati duge sate pomračine do novog dana koji ništa bolje ne obećava.
Svani, jer ako ne pitaš. Nećep imati kome.
Pri tom tumaranju (kroz šumu) da ne izludi, spasavaju privremeni ciljevi, ali čovjek koji nema malog cilja, nikada ne može da postigne da se sporo kreće.
Po leleku i prokletstvu. I ono dolje, sela i doline s pristrancima - tame se češće leleče. Ovdje samo kad je vjetar gora leleče, a dolje narod leleče i od vjetra i bez vjetra. Sve bi ovo trebalo da se zove Lelejska zemlja.
No comments:
Post a Comment