Kacabać, jednog leta

Baba Stana i ja, Kacabać 2007.

U ovom trenutku sam puna proleća i potoka koji žubore i šapću mi ime leta , a oko mene jesen slika akvarelom portret ljubavi. Pred njom stoji zima kao kakav strogi učitelj i belim uvojcima koketira iako i sama zna da će njeno vreme tek doći.

Porodice Dimitrijević i Ljubenović iz sela Kacabać oko 1938

Kacabać jednog leta (1993)

Čini mi se da je po paučinastoj površi, neko slučajno prosuo bele rade, suncokret  i neko čudno ljubičasto cveće, kome imena ne znam. Među brižljivo negovanim kukuruzima i -pod konac -izmerenim njivama, naišla sam na taj bajkovit prizor. Za seljane je to loša njiva, posejana ječmom lošeg kvaliteta, sa mnogo korova.

Za ovu pticu što leti nebom, leptira što se upravo izgubio u roju cvetova i za mene, to je jedan od lepših prizora koji se mogu videti ovde. Gledajući ih i sama duša se odmara, a oko ne možeš odvojiti dok ne padne noć. Čak i tada, ako je noć svetla prozor koji se doživljava budi neku pobožnost u meni.

U jednoj takvoj noći, ceo je svet  zavijen u plavi saten, ječam se talasao na povetarcu, a ja sam nema, čini mi se ne dičući, uživala.

Kao da su se vile sakupile da prosvete taj trenutak. Cvetovi su postali vilinske haljine, a glasovi su im se pretvorili u mirise.

To su trenuci zanosa i potpune sreće što postojim, što sam rođena da  osetim tu lepotu. 

To su trenuci koje tako često doživljavam ovde.

Deda Boško, Licika i ja u načem velikom dvoruštu, Kabać oko 1975

Kacabać je rodno selo moga oca. Tamo sam provodila sva leta i sve zimske raspuste. Mogu sa sigurnošću da trvdim, da su knjige i život na selu  - ono što je najviše uticalo na moj pogled na život i na ljubav prema prirodi, životinjama, ljudima i tradicionalnom načinu života na selu.

Ovaj sam tekst napisala u svesci  koju svuda nosim sa sobom (ovoj sa citatima - koja je i sada ovde u Atini sa mnom). Ovaj tekst je kao bujica izašao iz mene nakon jedne od nebrojenih šetnji po poljima. Onako bosa i onako slobodna ...

Ništa se u selu nije promenilo osim što nema konja ... ništa se nije promenilo ni u meni ...

U njivi iza kuće, Sleo Kacabać 

30 godina posle isto dvorište i skoro isto mesto, Selo Kacabać, Južna Srbija 

Ovo je poslednja stranica moje druge sveske sa citatima i želela sam i nju da sačuvam na ovom mestu, mada više liči na stranicu iz mog dnevnika, ali to je neka druga priča ima vremena   ...